StoryEditor
Zagoračuvarica tradicije

Kao mala, preživjela je četnički pokolj u Gatima, bila i gladna, a onda je naučila tkati zobnice... Neki kažu da njezine rukotvorine čuvaju od zla

24. studenog 2020. - 16:55
Duje Klarić/Cropix

Talijanski su fašisti prvog dana listopada 1942. godine u poljičko selo Gata kamionima doveli četničku postrojbu iz Omiša. Zločinci su pod vodstvom četničkog zapovjednika Mane Rokvića zaklali, ubili, bajunetom izmasakrirali 80 domaćih, i njih 16 iz drugih poljičkih sela koji su se u tom trenutku tu zatekli.

U Gatima se i dandanas priča kako su silovali djevojke i žene, živima oči vadili... Noževima sjekli sve pred sobom, ljude bacali u kuće i onda im domove zapalili pjevajući i veseleći se uz krikove gorućih tijela. Najmlađa žrtva bila je beba od devet mjeseci. Najstarija starica od 87 godina.

Ivuli, danas udanoj Ursić, tada je bilo dvanaest. Svojim je očima gledala kako joj četničke nemani, monstrumi, satkano zlo od zla ubijaju ćaću, mater, devetnaestogodišnjeg brata, strica, stričeva sina. Cijelo selo.

– Nikad tu scenu, dušo moja, zaboravit neću. Sve su mi ubili, sve oko mene. Svojim san očima gledala, krv je šikljala na sve strane. To je samo teklo, crveno di god se okreneš. U jednom trenu nestalo je moje sve. Ono šta je jadno preživilo, pobiglo je u Mosor planinu – kazuje nam Ivula pred ulazom svoje kuće, lijepe, uredne kao suzice, prostrane.

Pokraj ulaza je stol s dvije sjedalice pokriven blagom Poljičke republike, djelima hobija po kojem je nadaleko poznata.

Ivula je jedna od najstarijih čuvarica tradicije, i dandanas, u 92. godini života, bez naočala, savršenog vida, radi zobnice, čarape od ovčjeg prediva, spare ili podloške nad kojim su Poljičanke na glavama nosile vriće, drva, sijeno, maštile pune vode. Zapravo smo zbog toga i došli, čuvši čime se još uvijek bavi, ponukani pričom o riznici koju svojim rukama stvara.

Iznenadili smo je, taman je odlučila popiti malo kave i porediti hrpu, a mi doletjeli. Studenačko sunce je ove godine podbacilo, više je kasno rujansko pa Ivula može bez jakne opružiti noge, kao stari mačak u zavjetrini.

image
Duje Klarić/Cropix

Uz tri drugarice, tri mačke koje joj se vrte oko koljena. Ispred nje je vrt pun obilja, kupusa, salate, raščike, selena i petrusimula. Ima gladiola, stabala trešanja, višanja, polje krumpira.

Kaže da joj je puno lipo, i da je sada zdravija i veselija nego kada je bila mlada. Kaže nam kako već dugo gladna nije. I to joj je bitna rečenica, životna okosnica jer je glad itekako iskusila. S dvanaest je za mrvicu ičega prosila na sve strane kako bi preživjela i prehranila sebe i desetogodišnjeg brata.

– I tako su ti, ćerce moja, četnici udrili po nama. Počeli smo bižat na sve strane, a četnici su samo dolazili. Sestra mi je na rukama ponila malog stričeva sina, četri su mu godine bile. Jedva je disa, probili su mu pluća bajunetom. Kako je proša kroz to nesritno malo tilo, bajunet mi je i sestri uša pod rebra. Dijete je pred smrt tražilo vode, dovela ga je bižeći do gatskog potoka i dala mu par kapi. Umra je odma zavezan u njenu travesu. Ranili su mi i strinu, proboli je nožem, ali se uspila nekako odvuć sa strane. Ja sam pobigla u Mosor. Jadna san ti i kukavna bila, nigdi nikoga, sestra ranjena, strina ranjena, moje sve drugo pobilo, osta mi je samo kraj mene mali brat. Šta ćemo jadni, lutali smo po Mosoru, jili travu, tražili smokvu, bobe, pili po potocima, prosili na sve strane dok se u Gata nisu vratili partizani – veli.

Mater su joj pokojnu partizani našli u dubokoj travi. Skinuli su joj veru i rećine i dali ih Ivuli i sestri. Suze su joj došle na oči dok nam je to pričala. Ali, pazite ovo, bila je dijete, ali puna života.

Uzela je brata pod ruku i s njim je nakon povratka u selo od kuće do kuće hodala moleći za mrvu kaše. Imala je sreće da su u njezinoj staroj kužini partizani napravili kuhinju za svoju postrojbu. U srcu su im bili Ivula i brat joj, pa su ih znali tražiti po selu kako bi ih barem ostatkom darivali.

– Kuvali su meso i na toj juvi zamutili kašu, pa su po selu znali pitat di su ona dva mala sirotana, da dođu srkat lonac. Sestra i strina su tad bile na liječenju. A brat i ja se snalazili kako smo mogli. Njega su onda odveli u dom, a mene je uvatija tifus. I onda su me poslali u bolnicu u Makarsku, a kad san prizdravila, u Tučepin san išla služit ženi s pet sinova. Čuvala san za hranu i ležaj stado ovaca i koju kozu. Dva su joj sina poginula u partizanima, a treći je preživija i kad se vratija doma, naumija me na silu oženit. Čula san na svoje uši kad su se dogovarali da će me odma, šta prije udat za njega, da mi triba šta prije dite napravit. Četrnajst mi je godina bilo, mila moja majko... Dite. A on se počeja oko mene sve više mrdat, sve mi nešto prilazit. A ja neću i neću, a on oko mene. Iđen ja doma i iđen, kažen ja njima. A oni meni ne daju, nego oće na silu. I ja pobižen. U Makarsku, s dvi veštice, suknjicom i bluzicom, jedino san to i imala, i trči kud te noge nose. U Makarsku uđen na brod, iskrcan se u Omiš i na noge u moja Gata. Niko sritniji od mene. Imala san tad niti petnajst – priča Ivula.

image
Duje Klarić/Cropix

Sestra joj se pomalo oporavila, i strina se u Gata vratila. Kako se od nečega živjeti moralo, a strina je s tkanjem zobnica i svega ostalog bila dobrog znanja, malo-pomalo i Ivula je od nje počela učiti zanat.

Brzo je, lako brojila punte, dobro pamtila što je nužno za tkanje, pa joj je strina pomalo počela davati sve više posla. Evo, od tada do danas kaže da je naplela toliko toga da bi cijelu jednu sobu napunila od vrha do dna. Bez zobnice se nekada mlada udati nije mogla, kao dotu je to nosila kumovima, diverima, svatovima.

I tako je biznis rastao, Ivula se polako ojačala, rat je završio. Kasnije se i udala, dobila kćer, ona poslije i svoju djecu. Ivula je danas baka, a već i prabaka. Kaže nam i kako ima ona jednog svog posebnog čuvara koji ima svoje mjesto u njezinu srcu. A on je:

– Moj Boban, moja suza. Da koji Boban, pa naš župan Blaženko Boban. Bivši gradonačelnik Solina, pametna je to i vridna moja glava. Eno vam svita pa pitajte. Vole ga ljudi, jesu. Nema toga šta taj čovik za mene ne bi napravija. Moja se unuka doktorica udala za njegovog sina i baš su dobili dite. Nema vam meni veće sriće od toga. I Blaženka mi moga napravili didom, a mene prababom. On van je moj veliki, dobri čovik. Voli soparnik i ja mu ga, kad ga god poželi, uvik napravin svojin rukama. Donese mi on i žena mu svega, šta mi srce poželi. I friškog mesa i suvog, mlika, jaja, riži, kolača, sve. Bože moj ko da se nešto okrenilo negdi putem i donilo mi odjednom sriću u život. A znaš kad ćerce moja, onda kad san ja priko zave mi otišla u Split radit kod dr. Tukića, sportskog doktora Barbira i dr. Ninčevića – veli.

Zapravo u splitski Dom zdravlja, gdje je godinama radila kao čistačica. Muž joj je u međuvremenu umro, ali nije htjela njegovu penziju, nego svoju. Bila je, kaže, vridna. I puno je volila taj posao.

– I tako ja oko doktora, uvatin se posla. I volili su me. A ja san se brinula da im sve bude lipo i čisto, ma mrvu prašine nisan dala da in padne. I zahvalija mi život lipo za sve moje muke tako šta mi je da plaću, moj dinar. I u 62., kad su me malo uvatila leđa, poslali me ti moji doktori u penziju. Trideset godina san već u penziji. I sad san zdravija nego kad san bila mlađa. Ne tribaju mi očale, sve vidin. Rekli su mi tada, Ivula naša, nećeš se ti više mučit u životu. Vrime je da se odmoriš i uživaš nakon svega šta si prošla. A svašta san prošla, film su po meni mogli snimit. A vidi me danas, nit gladna, nit žedna, nit sama, i u pažnji od svih mojih. A mojih je puno – veli nam sretna Ivula.

image
Duje Klarić/Cropix

Nikada se od svojih zobnica oprostila nije. Kako ih je počela raditi, tako je i nastavila. I još ih uvijek traže. Cure koje ih onako maštovito sada daju kao originalne darove pri udaji. I stranci koju baku Ivulu susreću u Omišu, pa kod nje na štandu kupe paketić poljičke tradicije.

Pročulo se da njezina ruka sreću nosi. Pa smo je i mi takli. I da njezini suveniri kada se stave u auto čuvaju od zla. Zato su njezina mini izdanja rukotvorina u malom kompletu ušla u brojne autobuse i kamione, kod putnika, šofera iz cijele Europe. Nose ih okačene na retrovizore kao relikviju sreće, nose onu Ivulinu snagu.

– Došla nam je sad ova nesritna velika bolest, nema stranaca, nit gostiju, ni turista. I onda van ja ne iden dok ovo traje u Omiš. A ima ih šta dođu ovde i kod mene kupe šta in triba. A da iden dole, ma sve bi ja ovo, dušo moja, odma prodala. Iman šta ti srce želi, poljičke torbice, sve mustre u glavi čuvan. Evo spare, ovo su čarapice, iman malo i veliko. Ovaj komplet vole šoferi, blagoslivaju me kad uzmu, a ja in kažem da zeru krunice i svetačke slike stave u zobnicu. Da ih čuva od svakog zla. Ovo je kudilja, vidiš i gore sušin ovčju vunu; znaš li ti, dušo moja, šta je ovca, znaš. E dobro onda – zadovoljna je.

Kome prinit znanje


Vunu opere, osuši, jedva je nađe, a kad je pripremi, odnese je u Split, u "Galeba", da joj je otangaju u traženu nijansu. More toga proda. A žao joj je što je sve manje onih kome to znanje može prenijeti. Ostaviti većem broju žena da nastave kada nje više ne bude.

– Četri su mi cure dolazile iz Sitnog, Dubrave, Zvečanja i niko nije uspija naučit. Jer to moraš brojit dok radiš. Jednu san znaš kako po prstima oplela jer nikako nije tila zapamtit. Eto, to mi je žaj, da neman kome prinit znanje dok još mogu. I vidin, a vidin odlično. Vidiš ovo vreteno, u Sinju san ga kupila 1957. i još radi. I tako ja pomalo. Lipo i polako. Lipo mi je. Nikad lipše, dušo moja – veli nama baka Ivula.

Želite li dopuniti temu ili prijaviti pogrešku u tekstu?

Izdvojeno

25. siječanj 2021 15:05